Pre par godina doživeo sam najveći blam u životu.Išao sam kod rođake u Italiju na venčanje, za koje sam se sredio tip-top.
Obukao svečano odelo, sredio frizuru, sve na mestu. Posle ručka sam izašao napolje gde sam upoznao prelepu Albanku, rođakinu prijateljicu.
Komunicirali smo na italijanskom. Pričali smo na terasi, glupirali se, smejali.
Brzo smo se skapirali i seli smo za isti sto. Kasnije je bend počeo da svira nešto življe i desilo se ono čega sam se plašio sve vreme…pozvala me da đuskamo, za šta sam inače antitalenat, ali ona je insistirala.
Nakon šestog pokušaja da me ubedi, samo me je uhvatila za ruku i odvela na podijum. Kad je videla moje pokrete i očajničke pokušaje da zaista „igram“ samo se nasmejala i krenuli smo nazad do stola.
Do kraja večeri nisam mogao u oči da je pogledam.
Na rastanku mi je rekla da joj se javim kad budem bio u Italiji.
Već četvrti put idem,ali nisam skupio hrabrosti da je pozovem.
Dan danas kad se setim tog događaja nešto me stegne u stomaku.
↧
Đuskanje sa Albankom
↧